U praksi zaštite potrošača često se dešava da trgovci ili njihovi pravni zastupnici traže od udruženja za zaštitu potrošača da dostave punomoćje kada postupaju po prijavi potrošača. Takav zahtev, međutim, ne nalazi uporište u važećim zakonskim propisima i predstavlja nerazumevanje pravne prirode i ovlašćenja udruženja potrošača.
Prema Zakonu o zaštiti potrošača, udruženja registrovana za zaštitu prava potrošača imaju pravo da deluju u interesu potrošača, da komuniciraju sa trgovcima, podnose inicijative, učestvuju u mirnom rešavanju sporova i ukazuju na povrede zakonskih odredbi. Takva aktivnost proističe iz opšte uloge udruženja u zaštiti kolektivnih i pojedinačnih interesa potrošača, kako je uređeno Zakonom o zaštiti potrošača, kao i iz opšteprihvaćene prakse zasnovane na javnom interesu. Iako zakon ne propisuje izričito ovlašćenje za pojedinačnu komunikaciju s trgovcima bez punomoćja, takva komunikacija je dozvoljena sve dok udruženje ne preuzima formalno zastupanje u pravnom postupku
Ovakvo delovanje nije pravno zastupanje u formalnom smislu, kako ga definiše Zakon o parničnom postupku, već predstavlja institucionalni mehanizam javnog interesa, u kojem udruženje ne nastupa kao punomoćnik u postupku, već kao ovlašćeni subjekt koji zastupa interese potrošača prema zakonu. To znači da udruženje ima pravo da, po obraćanju potrošača i uz osnovnu dokumentaciju (račun, reklamacija, korespondencija), uputi dopis trgovcu, pokrene inicijativu ili zatraži izjašnjenje – i to bez posebnog punomoćja.
Zahtev za punomoćjem u tom kontekstu je neprimeren i neopravdan, jer udruženje ne ulazi u procesno-pravne odnose u ime potrošača, već koristi zakonsko ovlašćenje da štiti njegova prava kroz komunikaciju i javno delovanje. Osim što ovakvi zahtevi nemaju pravni osnov, oni dodatno usporavaju rešavanje potrošačkih problema i umanjuju efikasnost zaštite prava građana.
U slučajevima kada bi udruženje preuzelo formalno zastupanje pred sudom, organima uprave ili u okviru potrošačke arbitraže, tada bi se punomoćje zahtevalo – ali to nije slučaj kada se udruženje obraća trgovcu dopisom, imejlom ili urgencijom, u cilju mirnog rešavanja problema. Uvažavanje ove razlike od strane trgovaca i njihovih zastupnika ključno je za funkcionalan i efikasan sistem zaštite potrošača, koji je – prema zakonodavstvu Republike Srbije – zasnovan na saradnji trgovaca, potrošača i udruženja koja ih štite. Samo uz razumevanje uloge svih učesnika moguće je postići balans interesa i unapređenje tržišne prakse.
Žana Karavezić Krbanjević, pravni savetnik
