Svetski dan prava potrošača koji su Ujedinjene Nacije ustanovile 1983. godine obeležava se svake godine 15. marta, jer je upravo na taj dan Džon F. Kenedi 1962. godine u Kongresu SAD predložio četiri osnovna prava potrošača.
Cilj obeležavanja dana potrošača jeste podizanje svesti o pravima potrošača, zaštita i osnaživanje potrošača. Tema ovogodišnjeg dana potrošača „Fair digital finance“ odnosi se na zaštitu korisnika elektronskih finasijskih usluga.
Elektronske tehnologije su preoblikovale načine plaćanja, kupovine, pozajmljivanja, osiguravanja i upravljanje bogatstvom svuda u svetu i postaju ključni faktor za potrošače finansijskih usluga. Digitalne finansijske usluge i finansijska tehnologija izazvale su značajne promene širom sveta, a u Srbiji se vidi rast korisnika elektronskog bankarstva čemu je doprinela i pandemija korona virusa i apel da se zbog zdravstvene bezbednosti koristi beskontaktno plaćanje. Pored povećanja broja korisnika elektronskog bankarstva vidimo i porast elektronske trgovine koja predstavlja sigurnu i praktičnu kupovinu u slučaju da potrošač zna koja su njegova prava, kao i da prepozna sigurnog trgovca.
Međutim, digitalne usluge su stvorile nove rizike koji mogu dovesti do nepravednih ishoda za potrošače tako da je obeležavanje ovogodišnjeg dana potrošača u znaku edukacije potrošača o sigurnom korišćenju ove vrste usluga. U ovom trenutku u istoriji je važnije nego ikada da unapređujemo znanje i radimo zajedno da bismo razumeli kako izgledaju fer elektronske usluge i kakvu ulogu imaju na potrošače.
Zaštita potrošača se konstantno od njenog stvaranja prilagođava uslovima tržišta i promena u društvu jer se stalno dešavaju novi slučajevi ugrožavanja potrošačkih prava i zbog toga je neophodno da se prate trendovi i menjaju zakoni u skladu sa tim, a sve u interesu potrošača.
KRATKA ISTORIJA POTROŠAČKIH PRAVA
Pravo zaštite potrošača (potrošačko pravo) predstavlja jednu od novijih oblasti prava čiji se nastanak vezuje prevashodno za drugu polovinu dvadesetog veka. Naime, ovaj period obeležio je opšti ekonomski i industrijski razvoj, do tada nezapamćen u istoriji čovečanstva, gde potrošači počinju da igraju ekonomski veoma bitnu ulogu, kao ključni akteri na tržištu koji treba da potroše proizvedena dobra, odnosno da iskoriste pružene usluge. Do tada postojeći pravni režim zaštite, zasnovan pre svega na opštim pravilima ugovornog prava, nije pružao odgovarajući nivo zaštite,
stoga je bilo potrebno stvoriti jedan novi, posebni pravni režim namenjen upravo da pruži adekvatnu pravnu zaštitu potrošača. Osnove za nastanak potrošačkog prava postavilo je obraćanje američkog predsednika Džona Kenedija kongresu Sjedinjenih američkih Država pod nazivom „Specijalno obraćanje kongresu o zaštiti interesa potrošača“ marta 1962. godine. U ovom Kenedijevom govoru, naglašena su četiri osnovna prava potrošača (pravo na bezbednost, pravo na obaveštenost, pravo na slobodan izbor i pravo na učešće) i istaknuta je potreba da se uspostavi jedan poseban pravni režim za potrošače kao posebno važnu ekonomsku grupu koja nije bila adekvatno pravno zaštićena kroz opšte primenjiv pravni režim. Posledica ovog govora bilo je usvajanje više pravnih akata u SAD-u šezdesetih i sedamdestih godina dvadesetog veka, kojima se potrošačima na različite načine pruža dodatna pravna zaštita.
Evropsko pravo zaštite potrošača započelo je svoj razvitak nešto kasnije od američkog. Evropska komisija je 1975. godine usvojila prvi preliminarni program Evropske ekonomske zajednice o zaštiti potrošača i politici obaveštenosti po uzoru na Kenedijevo obraćanje kongresu, ovaj dokument takođe navodi osnovna prava potrošača: pravo na zaštitu zdravlja i bezbednost, pravo na zaštitu ekonomskog interesa, pravo na pravno sredstvo, pravo na obaveštenost i obrazovanje i pravo na učešće. Ovaj program je postavio temelje razvoja prava zaštite potrošača Evropske
unije koje tridesetsedam godina nakon usvajanja ovog dokumenta predstavlja jednu zasebnu i vrlo razvijenu oblast prava EU. Potrošačko pravo je čak ušlo i u najviši akt Eu o ljudskim pravima – povelju Evropske unije o osnovni pravima, gde je naglašeno da politika unije mora da osigura visok stepen zaštite potrošača. U svom poslednjem programu o daljem razvoju prava zaštite potrošača za vremenski period od 2014. do 2020. godine, Evropska unija naglašava potrebu za daljim razvojem zaštite potrošača s ciljem stvaranja moćnog i sposobnog potrošača kao ključnog aktera jedinstvenog tržišta.
Po ustavu Republike Srbije Zaštita potrošača u Republici Srbiji je najpre normirana članom 90. ustava, koji je predviđa kao ustavnu obavezu državnih organa. Na taj način je zaštita potrošača prepoznata kao posebna politika u pravnom sistemu Republike Srbije. Pomenutim članom ustava su posebno zabranjene sve radnje koje su usmerene protiv zdravlja, bezbednosti i privatnosti potrošača, uključujući i nečasne radnje na tržištu.
Prvi ZZP u Srbiji usvojen je 2002.godine posle procesa tranzicije 2000 godine. Zakon skoro da i nije proizveo nikakve rezultate u praksi. Ne postoji sudska praksa na bazi ovog zakona. Inspektorati odgovornih ministarstava kao organi uprave nadležni za izvršavanje zakona, delovali su gotovo isključivo na osnovu opštih zakona kojima je uređena trgovina, a ne na osnovu ZZP iz 2002. Ovaj zakon je 2005. opozvan drugim srpskim ZZP koji je predstavljao osetno poboljšanje za potrošače u Srbiji.
Osnov pravnog okvira zaštite potrošača u Srbiji čini Zakon o zaštiti potrošača, usvojen 2010.godine koji je počeo da se primenjuje 1. januara 2011. kojim su po prvi put u srpski pravni sistem unete odredbe desetak evropskih direktiva (direktiva o ugovorima zaključenim izvan poslovnih prostorija, direktiva o nepravičnim ugovornim odredbama, direktiva o ugovorima zaključenim na daljinu, direktiva o prodaji robe, direktiva o nepoštenom poslovanju, direktiva o potrošačkom kreditu, nova direktiva o potrošačkim pravima) i na taj način obezbeđena gotovo potpuna usklađenost sa pravom EU. Ovaj zakon detaljno uređuje prava potrošača, a tu spadaju: zadovoljavanje osnovnih potreba u vidu dostupnosti najosnovnijih proizvoda i usluga; bezbednost u smislu zaštite od štetnih ili zabranjenih roba;obaveštenost; mogućnost izbora između više roba i usluga uz prihvatljivu cenu i garanciju kvaliteta; učešće, odnosno zastupljenost interesa potrošača prilikom kreiranja zaštite potrošača; pravna zaštita; obrazovanje za pravilan i pouzdan izbor i o pravima i dužnostima potrošača; pravo na zdravu i održivu životnu sredinu veoma slično načinu na koji je to uređeno u Eu. Zakonom je utvrđeno da potrošač ne može da se odrekne prava koja su mu ovim zakonom zagarantovana. Zakon takođe propisuje i sistem zaštite potrošača u Srbiji, koji se oslanja na ulogu nadležnog ministarstva, tržišne i drugih inspekcija, potrošačkih organizacija, sudova i mehanizama za alternativno rešavanje sporova.
Zakoni su se tokom perioda menjali, dopunjavali 2014, 2016. i 2018. godine ali uvek je ostajala činjenica da je zakonom utvrđeno da potrošač ne može da se odrekne prava koja su mu ovim zakonima zagarantovana.
Iako je ovaj Zakon predstavljao značajan pomak u smilslu obezbeđivanja visokog nivoa zaštite potrošača, tokom primene uočeni su određeni nedostaci koji su uticali na nezadovoljavajući nivo zaštite potrošača koji bi novi Zakon uz poboljšanja trebalo da ispravi.
Najnoviji zakon o zaštiti potrošača stupio je na snagu decembra meseca 2021. godine i sve o novinama, izmenama i dopunama možete pročitati na linku https://prosperitet.rs/novi-zakon-o-zastiti-potrosaca/
